Pray for Serbia & Bosnia
Tužno je što mora da dođe do neke velike nesreće da bi ljudi konačno postali ljudi. Još tužnije je što neki samo gledaju kako da izvuku korist od toga.
Oduvek sam imala više sreće nego pameti, onaj ko me čuva to jako dobro čini, i veliko mu hvala na tome. Nisam ugrožena, ni ja, ni niko moj. Srećom. Ne važim za osetljivu osobu, empatija mi je slabo razvijena, ali fotografije i tekstovi čak ni mene ne ostavljaju ravnodušnom. Biti nemoćan je nešto najgore. Sediš, posmatraš kako sve što si imao nestaje i ne možeš da uradiš ništa.. Kaže drugarica, njenima u Obrenovcu je potpuno propao stan, koji i dalje otplaćuju, kao i nov nameštaj, a čovek je, umesto da ode kod porodice, smiri se.. otišao u Šabac da pomogne, da se nekome ne bi desilo ono što se desilo njemu. I to su ljudi. Takvi treba da budemo uvek, ne samo kad dođe do ovakvih situacija.
Mami je neki dan, usled jakog vetra pukla kesa i stvari su poispadale po mokrom trotoaru, a niko, apsolutno niko nije prišao da pomogne. U poslednje vreme, oko škole se mota neki stariji čovek, prosijak, a pojedini, umesto da ga obiđu i iskuliraju kad već ništa neće da mu daju, stoje i zajebavaju ga. Kakvi smo to ljudi postali? Lepo je neko napisao “Ne vredi Bože, neće ova kiša očistiti obraz našeg naroda”. Možda i jesu sitnice, ali u tome je stvar. Ne postaje se čovek preko noći!
Volim kišu, mnogo više nego Sunce, ali zaista mislim da je bilo dosta, jer kako to obično biva u životu, najviše stradaju oni kojima je najgore. Zna nesreća na koga da krene.
Uništavamo prirodu svakodnevno, ne shvatajući da je ona mnogo jača od nas i da svakog trenutka može da uzvrati udarac, a bitka sa njom je, kao što svi znate izgubljena. Zato i treba da dođe do promena, korenitih promena, jer ko zna kako će biti sledeći put..
Pray for Serbia & Bosnia!
Oduvek sam imala više sreće nego pameti, onaj ko me čuva to jako dobro čini, i veliko mu hvala na tome. Nisam ugrožena, ni ja, ni niko moj. Srećom. Ne važim za osetljivu osobu, empatija mi je slabo razvijena, ali fotografije i tekstovi čak ni mene ne ostavljaju ravnodušnom. Biti nemoćan je nešto najgore. Sediš, posmatraš kako sve što si imao nestaje i ne možeš da uradiš ništa.. Kaže drugarica, njenima u Obrenovcu je potpuno propao stan, koji i dalje otplaćuju, kao i nov nameštaj, a čovek je, umesto da ode kod porodice, smiri se.. otišao u Šabac da pomogne, da se nekome ne bi desilo ono što se desilo njemu. I to su ljudi. Takvi treba da budemo uvek, ne samo kad dođe do ovakvih situacija.
Mami je neki dan, usled jakog vetra pukla kesa i stvari su poispadale po mokrom trotoaru, a niko, apsolutno niko nije prišao da pomogne. U poslednje vreme, oko škole se mota neki stariji čovek, prosijak, a pojedini, umesto da ga obiđu i iskuliraju kad već ništa neće da mu daju, stoje i zajebavaju ga. Kakvi smo to ljudi postali? Lepo je neko napisao “Ne vredi Bože, neće ova kiša očistiti obraz našeg naroda”. Možda i jesu sitnice, ali u tome je stvar. Ne postaje se čovek preko noći!
Volim kišu, mnogo više nego Sunce, ali zaista mislim da je bilo dosta, jer kako to obično biva u životu, najviše stradaju oni kojima je najgore. Zna nesreća na koga da krene.
Uništavamo prirodu svakodnevno, ne shvatajući da je ona mnogo jača od nas i da svakog trenutka može da uzvrati udarac, a bitka sa njom je, kao što svi znate izgubljena. Zato i treba da dođe do promena, korenitih promena, jer ko zna kako će biti sledeći put..
Pray for Serbia & Bosnia!
No comments:
Post a Comment