Wednesday, March 5, 2014

Ти можеби си совршен, но мене не ми треба тоа. Не ми треба личност која нуди сигурност, мене ми треба љубов која ме прави стабилна. Твојата љубов е премногу едноставна, а мене ми треба и карање, помирување, љубење, гризење, гушкање, посакување, недостасување, желба .. да желба, онаа која ти го распарува стомакот. Пеперутки, еден куп од нив ми требаат во мене, за да се чуствувам жива. А ти, што ми носиш ти? Само едно спокојство, два три бакнежи, прегратка за добра ноќ, навика, пополнување време.
Ми требаат очи во кои се гледам јас, онака совршено, како најпосакуваната жена на светот. Ми требаат очи кои ќе копнеам да ги гледам, усни кои жедно ќе ги љубам. Љубов. Ненаситна.
Ми требаат прегратки, кои можеби не се најсилните, но се оние совршените за мене. Оние во кој целосно се вкопувам. Кои во ист момент ми го носат најголемиот мир и немир во душава.
Ми требаат тие раце, од чиј допир ми трепери срцето. Раце кои никогаш нема да ме пуштат, без разлика колку неподнослива, блесава, лигава, молчалива, лоша, инаетлива можам да бидам.
Како сложувалка.. како две изгубени парчиња од сложувалката се најдовме, се препознавме, се вклопивме, се залепивме. Како пијавица сме еден за друг, закачени, си ја цицаме крвта, љубовта, желбата, душата..но се тоа иде во круг, еден совршен круг меѓу нас двајца. И не се убиваме, туку се храниме еден од друг. Ние .. едни сосема нестабилни, блесави, чудни души.

No comments:

Post a Comment