Wednesday, March 5, 2014

Средба
Разменивме збор два… насмевка.. топол поглед и мали допири. Несвесно покажувавме дека има некоја искра.
А хемија имаше многу, дури и премногу.
И од далеку бевме вулкан кој штотуку не еруптирал.
Како на седмо небо да бев, некако лебдев наоколку, а се борев сама со себе да останам прибрана, да бидам поладна, да се тргнам од него, но нешто ме влечеше…
Хемијата беше појака…Тој беше појак…
Ме имаше фатено за десната рака, па ме фати за половината, па ме повлече кон него и нежно ми шепна…

No comments:

Post a Comment